На самом почетку историје Цркве Христове, десио се озбиљан сукоб између двојице водећих апостола и мисионара Хришћанства. Водила се полемика (грчки: πόλεμος, Polemos — суочавање, конфликт, рат) између апостола Петра и Павла, а у вези мисије Цркве. Ово суочавање између њих двојице било је због различитих ставова по питању призваних за спасење.

У то време се хришћанство ширило по целоме свету, много незнабожаца је примило хришћанску веру. Због тога је настало двоумљење између хришћана. Хришћани пореклом Јудејци, сматрали су да хришћани који су прешли из незнабожштва, морају строго чувати обредни закон Мојсијев. На првом месту обрезање, тј. оно што је нужно пре обраћања у јеврејску веру. У супротном, они се не могу спасити. Међу хришћанима су се због ове недоумице дешавали ватрени спорови.

Како се то решило? Ниједан од апостола није могао самостално решити овако важно питање. Због тога су се апостоли заједно са свештеницима, сагласно Христовој заповести цркве (Мт. 18,17), сабрали на Првом апостолском сабору у Јерусалиму, 51. године после рођења Христовог.

Сабором је као први међу једнакима председавао Епископ Јерусалимске цркве, Св. апостол Јаков – „брат Господњи“. Након дугих саборских разговора и размишљања, реч је узео Св. апостол Петар. Иступио је и рекао, да Господ изабравши њега за обраћење незнабожаца, није одредио никакву разлику између незнабожаца и Јудеја, и свима је подједнако дао Духа Светога. Према томе, хришћанима међу незнабожцима није нужно да испуњавају обредни закон Мојсијев. „Ми верујемо“, завршио је своје речи апостол „да се благодаћу Господа Исуса Христа спасавамо“. Његове речи су оставиле дубог утисак на овај многобројни скуп, и то је посведочило подуже ћутање. А тај утисак се, затим, појачао још више, након саопштења апостола Павла и Варнаве о знамењима и чудима, која је кроз њих учинио Бог међу незнабожцима.

Након свега је устао, како би говорио, председавајући Сабора Св. апостол Јаков. Његово мишљење је било важно јер је био познат као строги чувар закона. Због тога је добио епитет „праведног“, и то не само међу хришћанима, већ и међу Јудејцима. Величином је био испуњен и његов положај у Цркви. Он је био први Епископ јерусалимски, кога је поставио Сам Господ. Водио је строг аскетски живот и носио на себи „петалон“, тј златну дашчицу коју су носили само првосвештеници. Њега су у Јерусалиму сматрали „бедемом народа“.

Свети Јаков је подржао мишљење Св. Петра износећи доказе да се оно слаже са пророштвом Св. пророка Амоса (Амос 9, 11-12, Дјела 15, 16-17). Он је предложио: „да се не праве тешкоће онима од незнабожаца који се обраћају Богу; него да им се напише да се чувају од нечистота идолских, и од блуда, и од удављенога, и од крви; (и оно што њима није мило, другима да не чине)“ (Дјела 15, 19-20).

Овај предлог је био прихваћен једнодушно као резолуција Сабора. О томе су обавештени сви хришћани писмено (Саборном посланицом), која је почињала речима: „Угодно Духу Светоме и нама...“ Тако је Апостолски сабор показао хришћанима, да одлуке Сабора јесу, сагласне речима Господа (Јн. 16, 13; 14, 16).

Посланица Апостолског сабора, изазвала је међу хришћанима велику радост и утеху. Тако се решио проблем у Цркви. Саборском одлуком, коју су сви прихватили. Апостоли Петар и Павле, јесу се спорили пре Сабора, али у току Сабора, и након Сабора, они су се према виђењу иконописаца и тајновидаца загрлили, на радост целе Цркве. Због тога имамо тако диван празник, када их славимо. Наша се цела Црква постом припрема за празник Св. апостола Петра и Павла, славећи победу разума, љубави и мира.

Ова прича из историје наше Цркве, диван је пример и образац који треба да следимо и данас. Требало би да доживимо саборске одлуке наше Цркве као радост и утеху. У најмању руку, треба да их прихватимо као дело Духа Светога, следујући Светим Оцима.

Међутим, сведоци смо да је ово данашње време, заиста тешко време. Појединци дају себи за право да тумаче и коментаришу одлуке Цркве по својој вољи. Тако почну и да се понашају (по својој вољи), а не по вољи Цркве. Модерно време, привидна слобода - мишљење и изражавање? Над многима су загосподарила два опака греха: самољубље и сујета.

Најавили смо разговор са крстоносним протом Василијем Томићем. Повод је транскрипт разговора са његовим дугогодишњим пријатељем владиком Георгијем, који је тај разговор и објавио. Ми, посматрачи, надали смо се пријатељском разговору и загрљају, али није до тога дошло, јер један од њих је „блажен човек који претрпи искушење, кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који га љубе“ (Јак. 1, 12), а други је  човек којег „искушава сопствена жеља, која га мами и вара“ (Јак. 1, 14).

Разговор секретара са о. Василијем Томићем

Prota_Vasilije_Tomić
Архијерејски заменик протојереј-ставрофор Василије Томић

СЕКРЕТАР:

  • Молио бих вас да нам о себи кажете нешто кратко – у смислу бографије?

ПРОТА ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ: 

  • Ове, 2015. године Господње, тачно је 40 година како сам свештеник, и навршило се 30 година откако служим у Епархији канадској. Помало ми сметају преиспитивања моје ваљаности 46 година након што сам, успјешно, положио матурски испит зрелости.

СЕКРЕТАР:

  • Надвили су се неки густи облаци над Епархијом канадском и ви већ дуже време трпите огромну медијску хајку, а углавном ћутите. Како издржавате све то?

ПРОТА ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ: 

  • Знао сам да су страдања крштеном човјеку неизбјежна. ”Крст носити нама је суђено.” Истински сам захвалан Господу што ме је поштедио тежих испита и горих мука.

            Не бих се замјенио ни са једним од мојих пљувача. Понекад ми их је чак и жао.

СЕКРЕТАР:

  • Владику Георгија и вас веже одрастање, дугогодишње пријатељство, дружење и заједничко служење Господу, и то под његовим омофором у најдужем периоду, а како га видите у овом тренутку?

ПРОТА ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ: 

  • Волио бих кад би Владика Георгије имао снаге да се суочи сам са собом. Силовито настоји да прикаже  свој сукоб са Црквом као сукоб нас двојице. Ко сам ја да бих се сукобљавао са једним епископом? Црква ме је на муку позвала, да понесем тешко бреме, и у послушности својој ја нисам имао избора. Никад нисам Владики Георгију одбио послушност мада је било тренутака када сам га, и мимо своје воље, а понекад, и савјести, слиједио.

Да није Владика Георгије отказао послушност Цркви, не би дошло ни до сукоба нас двојице. Може да звучи патетично, а ја Господа за свједока призивам: Искрено ми је жао тог човјека.

СЕКРЕТАР:

  • Због чега сте у транстрикпту вашег разговора са владиком Георгијем, који је он и објавио, одговарали кратко и на његове нападе одговарали скрушено? (Уз ово питање имам подужи коментар: Био сам присутан на том састанку. Поседујем и тонски запис састанка. Упоредио сам објављени транскрипт разговора и постојећи снимак, и увидео да постоје разлике. Неке су речи и читаве реченице брисане, а неке су, по свему судећи намерно додате. Стекао сам утисак да га штедите или сажаљевате, ускраћујући му одговоре. Он је објавио транскрипт вашег разговора којем је додавао своје коментаре, брисао неке ваше и Патријархове изјаве, додавао реченице које није ни изговорио. Молио сам вас да објавимо на нашем сајту цели тонски запис, да јавност чује, али нисте ми дозволили. За мене сте, али то је субјективно, мени као сведоку вашег разговора, ви као свештеник, ви сте победик! А транскрипт говори супротно. Зашто? Можда, јер сте га ви бранили, чували и сачували све ове године? )

ПРОТА ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ: 

  • Владика ме је позвао на суочење пред Његовом Светости врло ултимативно, у смислу: Ако не прихватиш... Прихватио сам састанак са њим, сада видим, у јаловој нади, да ми каже шта сам ја то њему толико крив; које све гријехове ставља на моју грешну душу. Чак и из фризиране његове верзије нашег разговора требало би да се види да он, осим његове пусте наде да ћу га и у амбис раскола слиједити, нема ни једне истинске оптужбе. Пред сваким судијом, и уза све његове силне адвокате и ”адвокатске тимове”, његова би оптужба отпала.  Владика је дошао на разговор са унапријед припремљеним питањима; четири пуне странице небулоза. Између осталог, пита он мене, да ли ја знам ко је Милан Лешић. Како да му кажем да је Милан Лешић човјек којем је он, Владика Георгије, лично, израдио да добије високо одликовање Српске цркве? Како да га подсјећам на то да је исти човјек, Милан Лешић, одбио да прими то одликовање из његових руку? Како да му     кажем то, и премного других ствари? Говорио сам му, и своје посљедње писмо њему   завршио сам опоменом да нам ваља пред Господа стати.

 Треба ли да понављам да ми је заиста жао тога човјека. Зато сам настојао да се та тужна представа што прије оконча, а она је трајала преко два  сата.

СЕКРЕТАР:

  • У транскрипту разговора је изостављено да је протосинђел Василије морао да напусти манастир јер се повиновао канонима и правилима Цркве, а из манастира га је истерао садашњи расколник и прелесник Стефан, тадашњи протођакон Стефан?

ПРОТА ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ: 

  • Владика Георгије је изградио свој, виртуелни, свијет и он се понаша као да ће стварност да се повинује његовим, замишљеним, истинама. Отац Василије је поднио подробан извјештај под којим околностима је напустио манастир, и ја сам тај Извјештај прослиједио Његовој Светости. Њега је, у стопу, пратио ”славни” пајсераш. Једва да се, насупрот инструкцијама, за које је рекао да их је од Владике добио, смиловао да му дозволи да неколико својих, личних, ствари покупи.

СЕКРЕТАР:

  • Владика је намерно избацио оне делове разговора о томе како вас је Илија Ракановић вређао и псовао када сте у својству Архијерејског заменика дошли у манастир 1. маја, или му је тај део случајно промакао? Можете ли да опишете ту ситуацију?

ПРОТА ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ: 

  • Првог маја смо имали састанак свештенства Источног намјесништва. Састанку је предсједавао Владика Лонгин, предсједатељ Епископског савјета. Са тог састанка смо пошли у Манстир у покушају да извршимо наредбу Светог архијерејског синода о примо-предаји Епархије. Затекли смо закатанчену манастирску капију и плаћенике, чуваре. Мислим да су били Пакистанци. Један мој бивши пријатељ је изашао да нам саопшти да ни један свештеник не може унутра; једино се дозволило Владики Лонгину. Упитао сам га, зар и ја не могу ући. Одговорио ми је, кратко: ”Ни ти.”

Кроз неки минут, након телефонског позива, рекао ми је да је и мени дозвољен    улазак у Манастир.

Нисмо прошли кроз капију; нек се и то зна.

Испред капије, с унутрашње стране, сачекали су нас Франсоаз Арсић и Илија       Ракановић. Од капије до конака вријеђао ме је најгорим увредама и сваку           завршавао са тим да треба да се убијем. Псовао је Сунце за сваком увредом.

У конаку сачекали су нас Неђо Петковић и Давор Миличевић. Покушао сам да     саопштим којим смо послом дошли. Нису хтјели да чују. Уз тираде о мени као             издајнику, Илија је саопштио, да они неће да слушају шта ми имамо да кажемо него    ми имамо да чујемо шта они желе кажу. Сажето: ништа да се не дира до коначне     одлуке Светог архијерејског сабора а након те одлуке и Владика и сви они           повиноваће   се.

Приликом њихових малтретирања Патријарха српског, 5. јуна, кад су старца, након       мукотрпног путовања из Србије, држали два сата на дрвеној столици испред         конака, питао сам Илију, шта би од његове ријечи и обећања да ће се покорити      Сабору. Није ми одговорио. Сада одговарају на очигледан начин.

СЕКРЕТАР:

  • Владика вас је између осталог, оптужио да сте односили црквене паре из цркве, како би отплатили своју кућу?

ПРОТА ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ: 

  • Ту клевету Владика Георгије је написао 6. априла. Приликом суочења дао сам му прилику да увреду повуче и да ми се извини.

Консултовао сам адвоката мислећи да га тужим. Био сам планирао да одем у банку и добијем моје цјелокупно пословање задњих година, и то би било довољно. А сада, јавно, дајем свој пристанак Владики, и сваком другом, да може и сам моје пословање претражити. Послије сам размишљао: каква би то жалосна сцена била, двојица попова, у мантијама, на  суду се прегоне. Одустао сам. Ваља нам се на суду Божијем јавити.

СЕКРЕТАР:

  • Ко је забранио српским сватовима из Гвелфа да уђу и обаве вјенчање у српском манастиру у Милтону?

ПРОТА ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ: 

  • Стефан Икономовски, по овлашћењу Владике Георгија, радио је свакаква непочинства. Отац Јован Марјанац био је принуђен да вјенчање, заказано да се обави у Манстиру, пренесе у Киченер и преко 200 сватова поведе за собом. Стефан Икономовски није им дозволио да уђу у Манастир.

СЕКРЕТАР:

  • Ко је вас дочекао на парастосу и шта вам је рекао на манастирском српском гробљу?

ПРОТА ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ: 

  • Имао сам парастос једном младом човјеку. Покојник је био надалеко познат са својом храброшћу. Био је одликован највишим одликовањима. Прије парастоса, колима, долетјела је ”тројка”, на челу са пајсерашем. Он ми је,    врло    строго, наредио да не смијем ништа да радим док се не јавим ”оцу ђакону”.  Одговорио сам му да ја не желим ”оцу ђакону” на поклоњење ићи, а он, ако има што да ми саопшти, може доћи; стојим му на располагању. Одложио сам парастос, чекајући ”оца ђакона”. Пошто га предуго није било, на захтијев фамилије и присутних, отпочео сам парастос. У неко доба, ето ти ”оца ђакона” и, без питања, ускаче и почиње са мном да врши парастос. Претрпио сам.

Кад се парастос завршио, упитао сам га, насамо, о чему се ради. На то се он           подигао, заузео говорничку позу и отпочео да сипа увреде на мене. Ја сам замолио све присутне да се што прије склонимо, бојећи се да не дође до најгорег. Кренуо сам према колима. Од гробља, до паркинга, ишао је за мном, вријеђајући ме најгорим увредама. Док сам улазио у кола, притрчао је и стао тако да нисам могао врата затворити; унио ми се у лице и просиктао: ”У праву је Неђо Петковић, кад вели, да је боље да си своју мајку силовао него што си издао Владику Георгија.”Не знам да ли да будем поносан на себе што сам, некако, упалио ауто и пошао својим путем.

            Старицу мајку сахранили смо средином августа ове године.

СЕКРЕТАР:

  • Ваш дугогодишњи пријатељ, владика Георгије...припрема ли свој јерархијски гроб или капелу за раскол у својој, односно епархијској кући?

ПРОТА ВАСИЛИЈЕ ТОМИЋ: 

  • Све вријеме Владика Георгије тврди да он неће раскол а у исто вријеме, нажалост, расколнички се понаша. Шта је раскол друго до одбијања послушности Цркви. А он упорно одбија да се повинује одлукама Светог архијерејског сабора.

Међутим, ја сам већ рекао да се, у овом случају, не може радити о расколу, јер       Епископ Георгије нема подршку у свештенству и народу него се само може   говорити о жалосном паду и отпаду тога човјека.

СЕКРЕТАР:

  • Хвала вам прото Василије, нека вам драги Бог да довољно снаге, воље и храбрости да истрајете на свом путу - јеванђелском.
 
Следи разговор са крстоносним Протом Душаном Гњатићем.