У четвртак, 05. октбра 2017. године у послеподневним часовима, у 96 години живота упокојио се Жарко Вучинић, дугогодишњи председник ЦШО Свети Димитрије из Виндзора и почасни подпредседник Савета Епархије Канадске. У четвртак, 12. октобра у 9 сати ујутро у цркви Св. Димитрија у Виндзору, Његово Преосвештенство епископ канадски Г. Митрофан са свештенством ће служити свету Заупокојену литургију и у наставку Опело брату Жарку. Позивамо све пријатеље брата Жарка да дођу у то време у цркву Св. Димитрија и да сви заједно на достојанствен начин испратимо овог српског великана.
ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ!
Биографија:

Жарко Вучинић је рођен 17. Августа 1921. године, у краљевини Југославији у селу Српске Моравице, од оца Симеона и мајке Латинке. Крштен је као дете у цркви Светог Ђурђа у Моравицама. Основну школу је завршио у родном селу. Гимназију уписао у Огулину али је завршио у Сушику, данашњој Ријеци. Село Српске Моравице је познато жељезничко чвориште између Загреба и Ријеке, тако да је велики део становништва тога краја радио на жељезници. Међу њима је био и његов отац Симеон. У Моравицама је рођен и радио познати српски научник Добривоје Божић, који је конструисао ваздушне кочнице које се користе и данас у целоме свету.

Године 1941, непосредно пред рат, Жарко је уписао Технолошки факултет у Ријеци. Веома брзо рат је стигао и у његово село.  Његови родитељи су избегли у Србију а он је се као двадесетогодишњи момак пријавио у четнички покрет- Личко-кордунашки корпус, под командом  војводе Добросава Јевђевића, коме је касније постао ађутант. Сво време рата, водио је борбе за ослобођење Краљевине. Пред крај рата, у децембру 1944. године, оженио се Босанком са којом је остао у браку све до њене смрти. По завршетку рата, не видећи могућност опстанка под комунистичком влашћу у  Југославији, његови саборци и он су били принуђени да оду из земље. Супруга Боса је остала у Моравицама.  У марту 1945 године,  његова дивизија је прешла реку Сочу која је била граница између Југославије и Италије. У месту Палманова, оружије су предали савезничким трупама под енглеском командом. Коначно су били смештени  у војнички логоре Ћезена и Форли.

Уброзо после тога Жарко прелази у  Рим где се запослио у авијатичарском институту Савезничких снага који је имао задатак да пружи логистчку подршку савезничким ваздушним јединицама. Убрзо му се у Риму придружила и супруга Босанка.

Током боравка у Риму, упознао је  неколико канадских војника који су му предлагали да поднесе захтев за имиграцију у Канаду. То је и урадио. Пријавио се међународној избегличкој организацији IRO која је организовала пребацивање избеглица из разорене Европе на Северноамерички континент. Из Рима су он и супруга возом пребачени у Немачку, одакле су бродом  „US Marine Swalowиспловили према Канади. Године 1948, 16. августа пристали су у Халифакс, одакле су камионима превежени до воза којим су их одвели до Јужног Онтарија.

Жарко и Боса су отишли прво у Оквил и настанили се код једног старијег брачног пара где су добили прво запослење и то као послуга за плату од 1$ по сату. Живели су у једној малој просторији изнад гараже. Након годину дана решили су да оду, иако су добили понуду, да остану на том послу за сатницу од $2. Из Оквила, отишли су у Брандфорд, где су годину и по дана радили на фарми дувана.Одатле су 1949. године дошли у Виндзор где су остали све до краја својих земаљских живота.

Одмах по доласку у Виндзор, Жарко се запослиио у Форду. Живели су на Друлард улици где је и живело већина српског становништва.  Након 5 месеци запослио се као продавац сокова и тиме се бавио све до 1959. године када је са још двојицом пријатеља купио мали расторан „Дафис“  у Амесбургу. Године 1950, добили су прво дете, сина Симу а 1951. године родиле им се близнакиње Радојка и Рајка са којима су добили 4 унучади.

Мотел- ресторан  „Дафис“ је био Жарков понос. То је 57 година дуга историја труда и залагања његове супруге, деце и њега. Године 1965, Жарко је исплатио своја два партнера и започео велико проширење ресторана. Саградили је велику марину за пристаниште бродова, ресторан је проширен са свих страна тако да је могао да прими у једном моменту и до 400 гостију. После извесног времена поред ресторана породица Вучинић је саградила и велики мотел који је био веома популаран међу гостима града Амерсбурга.

Током свог радног века, Жарко је био гарант многим породицама из отаџбине да дођу у Канаду а многе од њих је запошљавао у свом објекту.

У то време срби у Виндзору нису имали своју богомољу него су, ради духовних потреба, одлазили на богослужења у Икорс у Америку. У међувремену је формирана прва српска ЦШО у Виндзору и тражило се најбоље решење за изградњу прве српске богомоље. Жарко се одмах по доласку учланио у нову ЦШО а после краћег времена, ушао је и у Црквену управу где је заузео позицију секретара. Године 1950 почела је да се гради црква и завршена је 1952. Приликом освећења посвећена је Успењу Пресвете Богородице и по узору на кососвску Грачаницу, дато јој је такође име „Грачаница“.

Од своје ране младости Жарко је од родитеља примио хришћанско васпитање  и није могао да се помири са антихришћанском комунистичком пропагандом. Тих година, југословенска комунистичка власт је активно радила на урушавању СПЦ са посебним задатком на урушавању цркве у дијаспори. Жарко је учествовао у антититовским демонстрацијама у Вашингтону. Веома брзо после тога је почео раскол чије последице су биле видне и у Виндзору. Седамдесет породица се издвојило из цркве Грачанице и формирали су нову ЦШО Свети Великомученик Димитрије.

Две године после, тј. 1965 године купљен је храм од Украјинске Православне Цркве. Жарко је са пријатељима почео све изнова.

Успоставио се редовни поредак и формиране су све црквене подорганизације. Новоформирана ЦШО је стала под омофор Српске православне Америчко-канадске епархије. За председника ЦШО Свети Димитрије први пут је Жарко био изабран  почетком 80-их година и на том положају је остао преко 30 година, изузимајући неколико година паузе. Временом је, под Жарковим председничким мандатом проширено црквено имање куповином два суседна плаца. Пошто су украјинци скинули звона са звоника и понели их са собом, у Кливленду су за цркву изливена нова звона.  Израђен је нови иконостас. Сала и црквене просторије су такође, више пута преуређиване и прошириване.У новије време, црква је фрескописана, изграђена је нова српска школа и преуређена је црквена порта.

Осећајући да су ствари постављене на своје место,  тј. да је пут црквене заједнице Свети Димитрије добро утврђен ка будућности, Жарко се крајем 2016. године добровољно повукао са места председника ЦШО Свети Димитрије. Бригу и одговорност за цркву Св. Димитрија је препустио млађим нараштајима.

Поред бриге за своју локалну цркву Св. Димитрија у Виндзору, Жарко је био велики трудбеник и на ширем црквеном пољу. Крајем 1960. године постао је потпредседник Епархијског Савета Америчко-канадске Епархије и остао на том положају све до коначног уједињења 2007. године. Блаженопочивши патријарх Павле га је одликовао орденом Светог Саве за заслуге на јединству српског рода. Доживотни је почасни подпредседник епархије Канадске. Све до краја свог земаљксог живота, трудио се да да свој максимални допринос миру и јединству српског народа, а посебно у Канади и у Виндзорској српској заједници. Као такав, био је уважаван од свих.

Виндзор ће га памтити као умреног и племенитог човека, честитог србина и доброг хришћанина који је цео свој живот посветио цркви и свом народу, тражећи решење да се разлике међу свима нама што безболније превазиђу.

Нека је вечни покој и миран сан нашем брату Жарку.

Протојереј Јовица Ћетковић

***

Zarko Vucinic was born Aug 17,1921 in the village of Srpske Moravice, Yugoslavia to father Simeon and mother Latinka. He was baptized in St.George’s Church in his home village, where he also completed local elementary school. He started High School in Ogulin and graduated in Susak (Rijeka). His home village was located on an important railway crossing between between Zagreb (Croatia’s capital) and Rijeka (Yugoslavia’s largest seaport) and the majority of locals worked on the railway, among them Simeon. A famous native son of Srpske Moravice was Serbian scientist Dobrivoje Bozic, who invented air-brakes, which are still in use throughout the world today.
Just before the war in 1941 Zarko enrolled into Faculty of Engineering at Rijeka.The war quickly spread to his home village and his parents left for Serbia. Nineteen-year old Zarko joined Chetnik Guerilla Movement Licko-Kordunaski Corps under the command of Vojvoda Dobrosav Jevdjevic, whose ajoutant he became later  in the war. In 1944 he married Bosanka, who was his life companion through thick and thin until her death. In 1945 with the arrival of communists in power in Yugoslavia, Zarko and his fellow fighters being freedom lovers and knowing what awaited them in communist Yugoslavia decided to retreat to Italy.
They surrendered their weapons in Italy at Palmanova and were transferred to military camps at Cesena and Forli. Zarko’s wife remained in Srpske Moravice. Zarko was transferred to Rome, where he worked in Logistics at Allied Air Command. His wife joined him in Rome.
In Rome several Canadian soldiers suggested to him to apply for an immigrant visa to Canada. He did and IRO, an international organization which worked on helping the European refugees to North America. moved them to Germany and from there by boat called ” U.S. Marine Swallow” to Halifax in Canada. They were sent to  Southern Ontario, where  they settled in Oakville working as servants for $1 an hour and living in a room above a garage. They decided to move on and worked on a tobacco farm near Brantford for a year and a half. From there they moved to Windsor in 1949, where they remained for the rest of their lives.
Zarko worked at “Ford” for five months and the family lived on Druillard Road where the majority of Serbs lived. He worked selling fruit juices until 1959, when with a couple of friends he purchased a small restaurant called “Duffy’s” in Amherstburg. His son Simo was born in 1950 and the twins Radojka I Rajka in 1951. The restaurant became Zarko’s and Bosanka”s pride and joy. They bought out the partners five years later and embarked on a 57 year journey in hard and demanding hospitality business. They expanded the dining capacity to 400, added a marina and motel rooms making it a highly successful Motor Hotel. He became the president of Hotelmen’s Association and Chamber of Commerce. He also became an executive with “Lions” a world wide organization helping poor obtain eye care and glasses. 
But, even with all these responsibilities Zarko and Bosa did not forget their roots.They sponsored many Serbian families, helped them financially and morally by employing them and advising them in their first steps in their new environment. But, it was in the religious life of the Canadian Serbs, that Zarko left an unforgettable legacy, At that time there was no Serbian church in Windsor, so the Serbs went to Ecorse Michigan for their spiritual needs. A decision was made to build a church in Windsor in 1950 and the new church was completed in 1952. It was dedicated to The Dormition Of The Theotokos and since it was patterned upon famous church in Kosovo, it was named Grachanica. Zarko was the first secretary of the new church executive.
Having been an eye witness to what communists are, Zarko was very aware of their intent to weaken the Serbian Church throughout the world. He participated in the famous and highly effective Serbian demonstrations in New York against Tito’s visit. which had ended in a complete fiasco for the dictator. In the forefront of all these happenings were the Serbian clergy and the leaders of Serbian diaspora, among them up front was Zarko. Upon the return to Yugoslavia the communists intensified their efforts to weaken the Church. In that they succeeded beyond their wildest hopes. The result was the split in Serbian Church which lasted from 1963 to 1991. Seventy Serbian families including Zarko’s left Grachanica to form a new congregation in Windsor dedicated to Saint Demetrius of Salonika.Two years later the Ukrainian church building was bought and hard work by the new congregation resulted in a new Serbian worship place, which recently celebrated its fiftieth anniversary in the presence of Serbian Patriarch Irinej. During those years many additions were completed: buying additional property beside the church, bells, fresco decorations inside the church, school areas, iconostasis and many others to numerous to mention.
During the thirty years of his presidency of the church executive a lot was accomplished. He was extremely capable leader, willing to listen and open to new ideas. His popularity was reflected by an endearing Serbian prefix to his name CHIKA. It was used by everybody when addressing him. In 2016 he voluntarily resigned from the board leaving the church to younger generation….a tough act to follow.
Zarko was also active on a wider scale of the Serbian Church on this continent. He was appointed to the membership of  highest bodies of North American and Canadian Diocese from 1960 until 2007.
Patriarch Pavle decorated him with the Order of Saint Sava, the highest honour that Serbian Church can bestow for his lifelong work on Serbian unity. He was the lifelong vice-president of the Canadian Diocese. 
It was his-non stop effort  to be a good Christian and Serb until the end of his life, that will result in his name being written in golden letters in the history of Serbian Church.
Yet, the final and only award is the one that God, whom he faithfully served all his life, will say when they meet: “Well done thou good and faithful servant; thou hast been faithful over a few things, I will make thee ruler over many things: enter thou into the joy of thy Lord.” (Matt. 25. 21)
Fare thee well, Chika Zarko, and may the choirs of angels sing thee to your rest!
DSC_0025 DSC_1063 IMG_2295 IMG_4532 (1) IMG_5912 IMG_6880 Kralj Orden Scan_Pic0017