Свештеник Вук Милишић - Ко би од пророка и очекивао блажу ријеч!?
Ових дана, кад се слијежу успомене на покојног Владику, сјећања навиру попут набујалог потока, који спира заборав са предходних година и деценија. Човјек неке ствари заборави на површини, али оне су итекако стварне и живе свој раскошни живот унутар сложене основе људског бића, чекајући моменат када ће поново постати видљиве.
Кад је почетком деведесетих година кренуло страдање на нашим просторима, са њим је, не без очигледног промисла, у Херцеговини почело свједочење Владике Атанасија. Од самог почетка осјећало се да је са њим дошло нешто необично, нешто несвакидашње. Управо та необичност и несвакидашњост постајала је снажан магнет, али и велика утјеха у годинама рата и свега онога што он собом неминовно носи: глади, стреса, туге, бола, свакодневног јаука. Његовим доласком почиње велико задужбинарско дјело – зидање велелепних храмова – људских душа.
Требињско поље све чешће је личило на мравињак од људи, најчешће омладине, која пјешачи ка Тврдошу, а у Тврдошу, поред тврде вјере добијали смо и гостопримство какво се ријетко гдје добијало. Тврдош је мирисао другачије од сваког другог мјеста, али је често позајмљивао свој мирис херцеговачким мјестима кад би у њих крочио владика Атанасије. Бивало је све мање оних који су сумњали да се дешава нешто велико. Они који нису учествовали у животу Тврдоша, углавном су то чинили из неког другог разлога, а не из недостатка повјерења. Неповјерење или незадовољство Атанасијем, било је, и до данас остало, сразмјерно нивоу падова и слабости у одређеним моментима наших живота.
Из тог времена памтимо велике догађаје, а велике догађаје производе само велики људи. У ствари сваки дан је био велики догађај и сваки сусрет с њим био је нешто изузетно и препорађајуће. Походио нас је Свети Василије, Богородица Тројеручица. У таквим моментима бивали смо свјеснији него иначе да ”имамо Бога на нашој страни”. Заклео бих се да сам неколико пута, баш у тим приликама, лично видио Бога.
Стицао се утисак да владика у себи, на свој начин проживљава животе Отаца које је пажљиво изучавао и истински љубио, али и бројних великана Хришћанске и Српске историје, дјеце без родитеља, мученика од Косова до Јадовна. Богатство неизмјериво. Зато представљати се као триипогодишњак било је једино прилично и тачно, будући да се не могу тачно избројати године и животи које је од младих дана претакао у сопствени.
Последњих недјеља васкрсле су и бројне фотографије из његовог живота. Многе смо видјели по први пут. Није случајно што је већина са неких од ратишта и стратишта. Атанасије се заправо најбоље уклапао у фотографије Јасеновца, Пребиловаца, Газиместана, Херцеговачких чука из ратних дана. Слика страдања стварала је најбољи и најприроднији оквир за садржај његовог лика.
Пажња, о чијој неопходности је често напомињао, код њега је учинила да до максимума јасно и прецизно процјењује људе и тренутке. Због тога су, готово увијек, дјеца била у центру пажње, без обзира што се ту можда нашао неко ко обнаша високу функцију у друштву. Пажњом је куповао благодат. Строгоћом стварао пријатеље или непријатеље, никад равнодушне. Ко би у вријеме разних отпадија од пророка и очекивао блажу ријеч!? Па ипак, знао је и да помилује.
6. марта 2021. године, литија са његовим тијелом креће се ка Тврдошу. Неодољиво подсјећање на 1996. годину када смо пут исте Светиње пратили једног од његових Светих претходника. Спријечен да присуствујем, нисам био спријечен да у дјечацима који су корачали поред његовог одра препознам себе из 1996-те. Утисак је идентичан – Имам човјека!
Вјечан спомен и вјечно хвала!
Свештеник Вук Милишић, Ванкувер