Следећи саговорник о актуелним дешавањима у Епархији канадској је крстоносни прота Душан Гњатић, а разговор води:  секретар – протонамесник Александар Црногорац.

У целом овом метежу и медијском прогону одређених личности од стане владике Георгија, вероватно је увредама и клеветама највише накићен о. Душан Гњатић. Због чега је то тако и зашто баш он толико смета смењеном владики Георгију? Он је вредан и за Цркву своју пожртвован свештеник, а по делима својим, бићемо сви препознати. Сигурно не по клеветама.  Блаженопочивши Патријарх Павле је често понављао: „нико човека не може оцрнити и осрамотити, осим ако се он не осрамоти сам“.

Ових дана читамо, на сајту „Источник-(не)истине“, транскрипт разговора који је смењени владика Георгије имао са о. Василијем Томићем и Његовом Светошћу Патријархом српским  Г. Иринејем, у конаку нашег манастира. Владика Георгије оптужује о. Василија Томића, о. Душана Гњатића, о. Љубомира Рајића, о. Војислава Павловића и о. Милојка Димитрића за некаву издају, и каже како је његов „Савјет“ поднео тужбе црквеном суду против ових свештеника. Сматрамо да би било добро, да дамо прилику и свештеницима који су оптужени,  да изнесу своје мишљење у односу на оптужбе које су на њихова плећа натоварене. Ево разговора са једним од њих:

мала слика

СЕКРЕТАР:

  • о. Душане, почећемо директно, и без околишења. Владика Георгије вас прозива и оптужује за крађу црквених свећа, и каже како сте исте продавали у некој продавници. Има ли истине у његовим тврдњама, и овако озбиљним оптужбама?

ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • Да, на жалост то је право лице владике Георгија. Истина је да постоји једна продавница на Стенли парку, која је близу гробља, и у том делу Киченера живи велики бој наших верника. Та продавница продаје црквене свеће задњих петнаест година, а како је то почело, ја заиста нисам упућен. Међутим, оно што знам је, да док сам био старешина храма Свете Тројице, власник те продавнице ме је назвао и рекао да је он набављао свеће од о. Васе Пејовића и о. Милана Јовановића. Питао ме да ли можемо да му продамо пар стотина свећа, које се обично пале на гробљу? То су оне, како их ми називамо, парастосне свеће. Мислећи да је боље да продаје наше свеће, него ли да купује ко зна где, ја сам му у два наврата однео свеће. Први пут у вредности од око 120 долара, и други пут у вредности од око 150 долара. Наравно, тај сам новац оставио у касу и забележио од чега су, а све је то дошло и до благајника Недељка Петковића.

Знате, ја сам две године живео у кући до цркве, тако да се дешавало да многи верници наврате мимо празника и времена када има служба, упале свећу, дају свој прилог, а ми смо ту да им изађемо у сусрет и задовољимо њихове верске потребе. Када сам ја премештен у цркву Светог Георгија у Ватерлу, тај човек је звао да узме још свећа, ја сам му рекао да више нисам у цркви Свете Тројице, те да зове на телефон цркве и нађе неког ко ће му дати свеће. Пошто сам ја већ био у немилости владике Георгија, Недељко Петковић, оде код њега и исприча му причу како сам ја продавао црквене свеће, а паре нисам остављао у цркви. Надам се да не морам објашњавати као је Недељко Петковић, имао прилику сакрити све трагове који прате ову трансанкцију. Владика Георгије, већ по старој навици притисне председника Љубисава Кукића и о. Драгомира Нинковића да потпишу изјаву како сам ја крао свеће и продавао у продавници. Пошто они нису пристали на његову прљаву игру, он нађе своје опробане саборце, Недељка Петковића, Давора Миличевића, Илију Ракановића и још пар проверених чланова свог „Савјета“, да они поднесу тужбу црквеном суду против мене. Наравно да би неко поднео тужбу, прво он сам мора бити члан цркве у добром стању, а саветници владике Георгија то свакако нису. Тако да су, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и Црквени суд ту тужбу одбацили, као неосновану и осветничку. Поред моје маленкости, исти ти људи су тужили и о. Василија Томића, о. Љубомира Рајића, о. Милојка Димитрића и о. Војислава Павловића.

СЕКРЕТАР:

  • Зашто владика Георгије покреће, баш сада, све ово, и шта жели овим транскриптом разговора са о. Василијем и Патријархом постићи?

ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • Знате, владика Георгије је чудан човек, осветољубив, несрећан, са одређеним траумама из најранијег детињства, и бојим се опседнут је неком јаком и злом силом. Мислим искрено, да је он свестан да ништа добро себи донети неће овим транскриптом, али покушава да све које узмогне са собом у несрећу и пропаст повуче. То је иначе особина свих диктатора, јер они љубави никада нису имали ни према коме, сем према себи. Примера ради, о. Василија који га је годинама покривао и бранио, он покушава свим силама да уништи и окриви за сву несрећу која га је задесила, а о. Василије само није имао више покривача да заклања голотињу владике Георгија и није више, вероватно, имао снаге да оправдава сва његова морална посртања.

 СЕКРЕТАР:

  • Владика вас оптужује да сте некада напустили парохију и бавили се бизнисом?

ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • Па нисам напустио, већ ми је одузета. Дакле, разрешен сам парохије у Лондону, и то жељом и актом владике Георгија. Ја сам у то време купио радњу за супругу, и заиста нисам мислио да би то владики Георгију могло сметати, али на жалост, грдно сам се преварио. Знате владика је волио да има апсолутну власт и контролу над свима, и у том смислу, није дозвољавао да имате било какаву матријалну сигурност коју он није могао контролисати и која од његове воље није зависила. Тако ме позвао једног дана и рекао ми да морам радњу продати, или ће ме разрешити парохије. Пошто ја нисам успео продати радњу у временском року који је он одредио, добио сам акт да ме разрешава парохије и да се морам иселити из црквене куће. Шта сам могао? Ништа, иселио сам се из куће са женом и троје мале деце. Знао сам да побуном ништа нећу изменити, јер он је такав какав је, али постављен је од Арх. Сабора и ја нисам имао избора, морао сам отићи. Након три мучне и тешке године, продао сам радњу и отишао у Србију. Тражио сам начин како би било могуће да се са целом породицом преселим у Србију. Мој брат живи у Новом Саду, па сам отишао код њега. Ту сам провео пар месеци, помажући му у пословима и тражећи начина да нађем парохију у Србији, и надајући се да ће се створити услови да се сви вратимо. На жалост, дошао сам до закључка да то не би било добро и вратио сам се у Канаду.

СЕКРЕТАР:

  • Како то да вам је владика поново дао парохију?

ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • Изгледа да је савест чудо, биће да је она владику Георгија подсетила на грешке које је у прошлости учинио према мени. Знао је он добро, да ми је одузео парохију без правог и ваљаног разлога, па је ваљда хтео да се искупи, и поред тога што га ја нисам питао нити молио, јер тада сам размишљао да се преселим у Америку. Међутим, он ме је позвао и понудио ми мисионарску парохију Светог пророка Илије у Нијагари. Прихватио сам. На тој парохији сам провео око 16 месеци, а затим сам добио парохију у Киченеру при цркви Свете Тројице.

 СЕКРЕТАР:

  • Шта се заиста десило у Киченеру и зашто вас је преместио у Ватерлу, након само две и по године?

 ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • Прво, треба знати да је у Киченеру била црквена заједница са много невоља и проблема, нарочито након одласка о. Васе Пејовића и побуне, која је десила његовим премештањем.

 Морам признати да је о. Милан Јовановић доста учинио на материјалној консолидацији, започео је доста ствари које је требало довршити.

Претпостављам да је владика Георгије мислио да ћу се ја ту добро снаћи, и искрено мислим да јесам. Редовно сам проповедао, радио доста и народ се у доброј мери вратио у цркву. Трудио сам се и ја, а и колеге о. Милан и о. Мирољуб, да покажемо народу колико нам је стало до Цркве. Међутим, невоља је била у црквеној сали, која је имала велике трошкове и које Црква није могла подносити. Моје је мишљење било, да морамо обновити салу и оспособити је да се сама о себи брине, како Црква не би морала издржавати. То смо и учинили, и сала је након тога пословала солидно, тако да више није била на терету Цркве. Међутим неким сарадницима владике Георгија, све то је сметало, посебно Неђи Петковићу. За њега су сви који су у сали радили били лопови и требало их је отерати. По његовом наговору, Владика је позвао мене и о. Милана, и тражио од нас да Неђо Петковић буде председник. Ја сам му рекао да то није могуће јер Неђу, народ не жели за председника у нашој цркви, али смо ипак некако успели да га поставимо за благајника, и ту је дужност обављао годину дана. Међутим, то Неђи и владики није било довољно па су поново тражили да ја нађем начина и убедим народ да Неђу изаберу за председника Управног одбора. Ја сам био свестан да то не би било добро за нашу цркву и то сам одбио, а подржао сам садашњег председника Љубисава Кукића. То је један од разлога због чега ме је владика преместио у Ватерлу, а на моје место поставио Неђиног земљака и кућног пријатеља о. Горана Гојковића, вероватно се надајући да је то добра подлога Неђином избору за председника. На њихову жалост, након разрешења владике Георгија то ће бити врло тешко изводљиво.

 СЕКРЕТАР:

  • Реците ми, молим вас, каква је улога у свему овоме Илије Ракановића. Чуо сам да сте и њему сметали, а видимо да је он сада постао највећи финансијер владике Георгија?

 ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • Да будем искрен, пред Богом и људима, по мени је Илија Ракановић, добар и племенит човек. На жалост није много знао, нити је показивао претерану жељу да нешто више сазна о Цркви, али је помагао где је год стизао. Тако је рецимо, када сам био у Лондону, цркви помогао око парохијског дома, фрескописања цркве, изградње улазне капије на имању, а поуздано знам да је и многим другим црквама помогао. Самом манастиру Светог Преображења, верујем да је дао преко милион долара. На жалост бојим се да је владика Георгије злоупотребио његову љубав и лојалност и тако од њега направио отпадника. Премудри Соломон нас учи, како љубав покрива све преступе. Сходно овоме мислим да Илија, баш услед те љубави према владики Георгију није видео његово морално посртање. Искрено се молим Господу да Илију врати на прави пут, пут Цркве, јер свима нама је путовођа Он, који је Васкрсао, а не било ко мимо Њега, па ни владика Георгије.

СЕКРЕТАР:

  • Када смо неформално причали о свим дешавањима поменули сте да сте имали проблема и усљед добрих односа са црквом Светог Гергија, и господином Миланом Лешићем?

 ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ:  

  • Да, на жалост, владика Георгије није дозвољавао да се граде добри односи са црквом Светог Георгија, јер је то по њему била расколничка црква коју је требало по сваку цену уништити, или у најмању руку изоловати, нарочито пошто је за председника изабран Милан Лешић. Ја то нисам прихватао и радио сам по савести и заповестима Светог Јеванђеља.

Што се тиче Милана Лешића, ту је ствар доста комплексна. Наиме Милан је био једно време у добрим односима са владиком Георгијем, он га је чак предложио и за орден Светог Саве, који је Милан одбио од Георгија, али је орден примио од владике Лонгина. Елем, мислећи да ја могу помоћи у сређивању његових односа са владиком Георгијем, Милан ме замоли да порадим на томе. Пошто сам био са Владиком на освећењу цркве у Саскатуну, искористим прилику и замолим га да учини нешто по том питању, рекавши му да има и бољих и горих око себе, а да му Милан не треба као непријатељ, јер је човек који помаже Цркву где год стигне, а нарочито је био спреман да се заузме за изградњу цркве у Гвелфу. Надао сам се да ће владика имати мало више такта и љубави. Међутим није, и данас од Гвелфа ненма готово ништа.

 Владика ме тада изгрдио, рекавши како њему такви људи не требају, и нека му је кућа далеко од његове. Ја сам помало наивно веровао да је он то прихватио као моју добронамерну жељу да му помогнем, јер смо већ два пута за само пет месеци, морали потписивати некаву подршку владики и упућивати Арх. Сабору како га не би разрешили Епархије, али грдно сам се преварио, јер ме је због тога сврстао у ред својих непријатеља.

СЕКРЕТАР:

  • Владика је много замерио о. Василију што вас је предложио за напрсни крст, а и Патријарху што вам је исти доделио, сматрајући да то не заслужујете. Зашто је то тако?

 ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • То ми је познато, читао сам о томе. Чињеница је да ме је сам владика Георгије одликовао чином протојереја пре две године, тако да то не бих коментарисао. Ако сам недостојан, зашто ме је он одликовао. Ако сам имао својих слабости, оне свакако нису доминантне задњих година, а свако их има. Много је битније је да се човек каје, поправља и чини колико може на свом оздрављењу. Не сме остати у греху, а људски је падати и устајати, јер је једини Господ без греха. На жалост, наш бивши Владика и поред свих опомена које је годинама добијао од Светог Арх. Сабора и Синода, ништа, или мало тога је чинио да се поправи.

 СЕКРЕТАР:

  • Шта мислите зашто се владика Георгије толико и са таквом страшћу окомио на о. Василија Томића?

 ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ:  

  • Знате, о. Василије је једна громада људска и свештеничка, човек који је годинама штитио и бранио владику Георгија, ако хоћете и дизао му рејтиг својом личношћу. Не само њему, већ и целој Епархији канадској. Међутим, када се поставило питање, Црква или владика Георгије, изгледа да о. Василије није имао дилеме.

Некако ми се чини да је владика Георгије мислио да је он изнад Цркве и да га о. Василије неизоставно мора подржати. Оно што је битно нагласити, а што се често заборавља, јесте чињеница да владику Георгија нису оптужили нити слали притужбе против њега, свештеници. Ни једна притужба Светом Арх. Синоду  није стигла од свештеника, него од лаика који су били незадовољни његовим радом и понашањем. Свештеницу су само, када су били позвани од Комисије коју је Свети Арх. Синод послао да испита све притужбе, били у обавези одазвати се и сведочити по својој савести. У осталом, то нам је и сам владика рекао на ручку приликом свештеничке исповести. Изгледа да је кривица о. Василија у томе што нас је позвао да сведочимо, а то је само била његова дужности обавеза према нашој Светој Цркви.

 СЕКРЕТАР:

  • Како мислите да ће се све ово разрешити, мислим на овај проблем са рачунима које је владика Георгије блокирао, и та како он каже, подељеност и немир који је задесио Епархију канадску.

 ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • Па ја лично мислим да нема никакве подељености у нашој Епархији. Наш народ каже: “Што је баби мило то јој се и снило“, у том светлу треба гледати изјаве владике Георгија о некаквој подељености. То су само пусте жеље владике Георгија. Наш народ воли своју Цркву и поштује изнад свега. Цркве су пуне народа, то се највише видело приликом посете Његове Светости појединим колонијама. Владику Георгија и његовог ђакона прати десет присталица, на које не треба обраћати пажњу. Оно што ваља истаћи, а битно је, како не би било забуне, да у свим епархијама има и једна група верника који подржавају бившег владику Артемија, њих владика Георгије сада својата, али они уствари не подржавају њега.

 СЕКРЕТАР:

  • Када сте већ дотакли ђакона владике Георгија, шта мислите каква је његова улога у свим овим дешавањима око наше Епархије?

 ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • Ја се некако не могу отети утиску, да се овде нешто не уклапа. Интересантно је да је једино свештено лице, у целој Епархији канадској, које није остало верно нашој Цркви јесте протођакон Стефан Икономовски, и да он једини није Србин него Македонац. Да ли он ради на разбијању бића наше Цркве, или је он једини од свих свештеника препознаје страдање владике Георгија, време ће показати. Ја мислим да он наставља оно што су његови преци започели већ давне 1967 године. Дакле ради на растакању Српске Цркве, користећи сујету и охолост несрећног владике Георгија.

СЕКРЕТАР:

  • То је заиста занимљив коментар. Муком владике Георгија, односно духовним слепилом због сујете, отворила су се та врата Српског православног тора у Канади за македонског грабљивог вука. Према стању у вашој парохији, односно вашем пастирском раду и раду ваших колега на просторима Канаде, какве су шансе да та пара-црква Марка Радосављевића заиста оживи овде у Канади, будући да у Србији она изумире, те се ево, код нас селе?

 ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • Даће Бог да од њих и њихове пропаганде мало шта заживи. Морам нагласити да већина оних који хвале бившег владику Артемија, уствари не верују и не прихватају традиционалну Цркву. Они су већ одавно себе изопштили из Цркве. Како? Скоро нико од њих не слави, свештеници им нису потребни за славу и водицу, они се углавном сами моле, а себе сматрају (као књижевници јеврејски), изнад свих осталих. Тако да о њима не треба много бринути, него се молити Господу да их просвети и уразуми.

СЕКРЕТАР:

  • Не морате ићи у детаље и опширно објашњавати одговор на следеће питање. Комисија Светог Архијерејског Синода Српске православне цркве, пронашла је на основу изјава сведока одређене неправилносту у животу и раду владике Георгија, а тичу се његовог морала, властољубља, склоности ка материјалном и телесном уживању, и Сабор је прихватио ову дијагнозу “раслабљености“, и сменио је владику Георгија од даљег управљања Епархијом канадском, да ли се слажете са њиховом одлуком?

 ПРОТА ДУШАН ГЊАТИЋ: 

  • Драги мој оче, наше је да се без поговора покоравамо свим одлукама Светог Арх. Сабора, и није наше да о томе судимо и просуђујемо. Ваља нагласити једну жалосну чињеницу да Свет Арх. Сабор и Синод, опомињу владика Георгија од 1990 године, за његово понашање. Ваљало би се знати и то, да га је још блаженопочивши патријарх Павле преместио за Епископа милешевског 1992 године. На нашу несрећу владика Георгије је нашао начина да се врати у Канаду и настави по старом. Како? Свашта се прича, а Бог зна шта је истина. И на крају, само да додам да је на нама да се молимо за владику Георгија и његово спасење.

СЕКРЕТАР:

  • Хвала прото Душане!

Следећи саговорник је крстоносни прота Љубомир Рајић.