Следећи саговорник о актуелним дешавањима у Епархији канадској је крстоносни прота Љубомир Рајић, а разговор води:  секретар – протонамесник Александар Црногорац.

  •  Драги о. Љубомире, Ви сте важили за једног од најближих сарадника смењеног Владике Георгија. Једно време сте били његов секретар, а дуго времена сте уређивали часопис ”Источник”. Шта се то десило па га нисте подржали овај последњи пут, и због тога вас је назвао издајником и другим погрдним именима?

Дошао сам у Канаду, боље рећи, настанио сам се овдје почетком 1990. године. Резденција и канцеларија Епископа Георгија се налазила у Торонту. Прије мене Владика је имао пар секретара, који су се кратко задржали. Дошао сам на упражњено мјесто у вријеме када,што се саме администрације тиче,  није било неког великог посла. А ни компјутера, интернета, имејла; мобилни телефони су тек улазили у употребу. Но, било је много другог посла. Епархија је тада имала штампарију, али не и раднике. Владика и ја смо доста времена проводили у тој штампарији. Источник је био покренут и све те послове су обављали добровољци које би свештеници налазили и доводили. Једино је био плаћен човјек који је радио на преси.

Био сам секретар, графички радник, возач и кувар.

Судски процес у Торонту је био тек окончан, али напади на Епископа никада нису престали. Било је мучно, али били смо млађи и све се некако лакше подносило. Сретао сам добрих људи тих година и са многима од њих се још увијек дружим. Имало је, свакако, и оних других. Владика је био пун енергије. Стално се нешто радило; резултати су се видјели на све стране. Бранио сам га, тачно је, али је то било задовољство. Сви смо били јединствени. Свештеника није било оволико колико нас  данас има; није било ни парохија. Рат још није био избио, избјеглице нису пристизале. Та прва група свештеника је одлично сарађивала, а већина од њих се лијепо међусобно дружила.

Више пута смо потписивали петиције, писали писма Светом архијерејском синоду и Сабору молећи их да задрже Епископа Георгија у Канади. У тим писмима је навођено да су напади и оптужбе против њега неосновани и да је он овдје започео велике пројекте које сасвим успјешно води, те да га оставе да их до краја спроведе. То је било тачно. Грађен је Манастир у Митону и саграђен, формиране су нове парохије, довођени свештеници, одржаване скупштине, израђиван Статут Епархије канадске.

Овај последњи пут када се од нас тражило да пружимо подршку Епископу Георгију се разликује од ранијих. Формирана је Комисија од стране Светог синода, која је имала задатак да испита оптужбе против Владике Георгија, као и да провјери пословање Епархије. Уз одређене сметње, Комисија је то урадила и на основу њеног извјештаја, Синод је донио одлуку о привременом суспендовању Епископа Георгија. Касније је та одлука потврђена и од стране Сабора. Како смо могли да га подржимо? Не можемо ми, свештеници, да се супростављамо највишем црквеном тијелу и да се противимо његовим одлукама. Онда би смо заиста били расколници.

oRajic
Прота Љубомир Рајић

 

  • Свима је познато да сте били један од најжешћих бранилаца Владикиног лика и дела, и то кроз многе године. Можете ли нам рећи нешто више о Владики Георгију из тог периода, описати његов карактер и особине?

Као што сам већ рекао, Владика је био млад, снажан и храбар. Када би нешто зацртао, увијек је то и остваривао. Невјероватна енергија. То се многима допадало. Чак и онима који га нису вољели. То је нешто што му се не може одузети. Знао је бити духовит што му је помагало у тим  његовим напорима да нешто оствари.

  •  Да ли је Владика допуштао савете, у случају да сте уочили неке грешке у његовом раду?

Нисам  ја био тај који је давао савјете. Слушао сам када су други покушавали и примијетио да му то није баш много пријало. Понекад бих покушао да му дам своје виђење „са терена“, и говорио му да ће људи, нама, свештеницима,  прије рећи оно што стварно мисле, него њему. Али, он је увијек имао волио да вјерује онима који су га опкољавали и ласкали му зарад неких њихових интереса.

  •  Можете ли поделити са нама неки пример из ваших дружења?

Било је много лијепих дружења. Везали су нас заједнички пријатељи и успомене. И овдје, као и у Отаџбини, обилазили смо иста мјеста и посјећивали исте људе. Доста времена сам проводио у манастиру Тавни, као дијете, а Владика је тамо службовао као млади монах. Много је лијепих успомена из тог периода.

  • Да ли се владика променио, и ако јесте, шта је проузроковало те промене?

Ваше питање, брате Александре, је дводјелно. На ово питање могу одговорити само дјелимично, а то је: да ли се Владика промијенио. Промјене су очигледне, до те мјере да се чини како то није онај исти човјек којег сам познавао. Шта је проузроковало те промјене, не знам. Не зна нико од нас који смо га познавали од прије 30 и више година. У задњих десетак година све се окренуло у погледу његовог односа према нама, некада својим сарадницима и сатрудницима. Шта год да смо урадили, није било довољно. Шта год да смо предузели било је глупо и непромишљено. Тако је мислио и тако нам је говорио. Истина, никога од нас није кажњавао, али нам је често знао у пола разговора залупити слушалицу, а потом би слиједила писма путем имејла. Никада му ни на једно писмо нисам одговорио. Нисам из више разлога. Прво, јер сам знао да ту не би био крај. То би се претворило у полемику и не би водило никаквом паметном рјешењу. Друго, Владика је мој претпостављени и не можемо водити полемику, кад нисмо на равној нози. Чега све није било у тим Владикиним писмима. Прошле године, сутрадан по Светоме Сави, Прота Василије и ја смо добили  писмо насловљено: „О Светоме Сави“, које је адресирано на обојицу. Вели, пошто сте вас два пријатељи, пишем вам једно писмо обојици. Онда је ишао неким редом: Василије ти си такав и такав, урадио си то и то. Онда, Љубо ти си такав и такав, урадио си то и то. Нисам му, кажем, никада одговарао на писма, али сва сам сачувао.

  • Шта је писало у том писму?

Не бих да улазим у то. Ипак је то приватна ствар. Поменућу само пар детаља: Љубо, како те није срамота да се не појавиш на прослави поводом 60 година Цркве на Риверу, кад си тамо једанаест година јео хљеб, купио кућу и хранио породицу? Шта да одговорим на то, кад сам био на тој прослави? Био на Светој Литургији и остао до пред крај ручка, а затим се поздравио са њиме и отишао.

 

  •  У последње време многи свештеници трпе разне увреде и клевете путем интернета и друштвених мрежа, а све то захваљујући пропаганди смењеног Владике Георгија и неколицине његових присталица. Зашто он то ради и шта мисли да може постићи са тим?

Трпили смо нас неколицина увреде и без интернета. Сјећам се, на примјер, а сјетиће се и браћа свештеници који су били присутни, сутрадан по Светом Николи, код оца Милутина. Тих дана сам био у несносним боловима у леђима. Једва сам се кретао и то уз помоћ руку. Хватао се за столице и намјештај само да прођем кроз кућу. Пођемо супруга, мама и ја на славу код оца Милутина и само што смо ушли у трпезарију, Владика устаје и поздравља се са домаћинима. Протиница Бранка га моли да остане још мало, а он каже: „Кад видим ко је дошао, могу да идем.“ Кад је изашао, сви гледају у мене и питају шта је хтио да каже. Заиста, не знам шта је хтио да каже? Било ми је непријатно што је то рекао пред мојом супругом и мајком.

На последњем братском састанку у Киченеру, док је набрајао све гријехове свештеника поменуо је и то да је један од нас извршио опијело над женом која је кремирана. Казао је да је тај свештеник узео новац и рекао: „Не мора Владика знати за ово.“ Ја сам у том моменту рекао: „Дајте нам тога, хоћемо да знамо о коме се ради.“ Он се окренуо према мени и повишеним тоном рекао: „Ти! Ти си то урадио!“ Питао сам кога сам то сахранио. Одговорио је рекавши име и презиме жене која је умрла. Изненадио сам се и питао: „Кад је умрла, Бог да јој душу прости?“ Познавао сам покојницу. Сви свештеници на састанку су погледали у мене, а онда се јавио Прота Првослав и рекао да је он то учинио, али да није знао да ће покојница бити спаљена. Истог момента је промијењена тема као да се никада о томе није ни причало. Питам се шта би се десило да сам заиста ја био тај који је то учинио.

Зна се да „папир трпи свашта“, а интернет да и не говоримо. Што се тиче тих клевета, ту има огавних ствари. Та писања су разоткрила стварна лица разних људи. Формиран је цијели тим око Владике, који се бавио, и још се бави, тим ниским стварима. Има ли штете од тих њихових писања? Има. Али има и користи и ја мислим да је корист далеко већа од штете. Нисам се оглашавао ни на једном од тих сајтова, поготово не на оној Чорби за веру. Онда су ти злобници причали: Ето сад се види да говоримо истину! Видите како не могу да нам одговоре. Ја сам се држао оне мисли коју сам негдје прочитао: „Културан човјек ћути ради свога васпитања, а некултуран мисли да га је ућуткао“.

Пропаганда има моћ, наравно. Засрећу мe људи и питају невјероватна питања. На примјер: „Да ли сам добио двјесто хиљада од Лешића да издам Владику?“ И то су ваљда негдје написали. Шта да одговориш на такво питање? Ово је једно од оних питања гдје су погрешне премисе употријебљене и нема правилног одговора. Једини одговор који нудим јесте: Нисам издао Владику. Збиља, о каквој се издаји ради? Знамо дефиницију ријечи „издаја“. Да смо се нашли у Јемену, на примјер, па полиција иде и пита да ли у нашој групи има хришћана, а ја упрем прстом у Владику и они га одведу. Е, то би била издаја. Док у овом случају не може бити ријечи о издаји. Шта је то наш Владика радио, што није требало да ради, па га ми свештеници издали? Може се и овако одговорити на питање о нама као издајницима.

 

  • Ви сте оптужени да сте расколник, завереник који клевета и вређа свог Епископа, те да сте недостојан свештеник и да сте учествовали у узурпацији законите епископске власти. Имате ли нешто да кажете у своју одбрану?

Недавно сам служио Свету литургију са Његовом Светости Патријархом Иринејем. Размишљам да то не би било могуће да сам заиста расколник. Опет, и у овом случају треба погледати значење ријечи „расколник“. Ако ме то што нисам истомишљеник бившег Владике канадског чини расколником, онда....

  • Између осталог, Владикини пријатељи сматрају да сте ви, практично, применили јеретички папизам непоштовањем црквених канона и закона. Зашто тако мисле?

Не знам зашто тако мисле? Чудно је како су, одједном, сви постали велики стручњаци за каноне и црквено право. Један од тих Владикиних пријатеља је годинама причао ружне ствари о њему, збијао неумјесне шале на Владикин рачун. Када је било бирање патријарха, послије смрти блаженопочившег Патријарха Павла, тај ме је питао да ли има шансе да наш Владика буде изабран? Зачудио сам се, јер ми није било јасно да би он сада желио да Владика Георгије постане патријарх, а он је рекао: „Ма нека постане и патријарх, само нека оде одавдје. Тај је сада, раме уз раме, са Владиком Георгијем. Људи су чудни.

  • Колико се сећам, негде сам прочитао да се чак и разводите?

Нисам то читао, јер не идем по интернету и не читам та њихова сочињенија, али се сјећам да ми је супруга рекла да је то прочитала. Чудила се докле су људи спремни да иду само да би некоме нанијели штету.

  • Према Вашем мишљењу, када ће се ова ситуација у вези Владике Георгија смирити, односно када ће се он смирити?

 Све више људи мисли да је Владика приморан, од некога, да ради то што ради. Неко га присиљава да то чини, да пише, да изазива немир. Јер нико не може да схвати да се он осјећа оштећеним. Понуђена му пензија; да настави да живи у Цркви уз све почасти које један епископ има. Шта је ту лоше? Тридесет година у једној епархији није кратак период.

Што сам старији све сам више увјерен да Господ поставља људе тамо гдје су му потребни, да би урадили оно за што су способни. Када обаве то за што су постављени, Он, Господ, склања их. Читамо у Светом Писму како су браћа продала Јосифа Египћанима. Јесу, јер је било потребно да се Јосиф нађе у Египту, касније видимо и зашто. Дошао је на угледну позицију у Египту, и када је наступила глад, био у могућности да помогне своме народу.

Није ни она котарица, заливена смолом, која је носила мушко дијете низ ријеку, случајно допловила пред фараонову кћерку. То дијете је Бог послао да избави Његов изабрани народ из ропства. Мојсије је довео народ до мјеста са кога се види обећана земља и тиме је његова мисија завршена. Предао је штап  Исусу Навину, своме младом насљеднику.

Имамо и ми Срби примјера у својој историји који нас увјеравају да Господ поставља људе тамо гдје су му најпотребнији.  Како су јањичари дошли у Соколовиће, и зашто су баш одвели дјечака Бајицу Ненадића?  Јасно је да их је Господ упутио на то. Да се то није десило, не би било Великог везира, не би било Патријарха Макарија,  а питање је када би била обновљена Пећка Патријаршија.

Када ће се ситуација смирити овдје код нас? Лично не видим ову ситуацију као неки велики немир. Дошло вријеме искушења и неки пали. Врло мали број људи пао, да се разумијемо. Нигдје не пише да ће сви остати уз Цркву.

Кад ће се Владика смирити, то је питање. Смириће се кад га (не)пријатељи његови престану хушкати и наговарати на ову узалудну борбу. Када схвати да га је Господ поставио овдје да уради што је урадио. А, урадио је је много. Саградио је је манастир, и то је велики успјех. За сада су то само зграде и зидови. Можда Господ има план да сада пошаље некога ко ће те зграде да насели са монаштвом. Јер то је циљ. Манастири су манастири само кад у њима обитавају монаси који ће да врше мисију. Ваљда ће да схвати да га је Господ уклонио јер је завршио оно за што је био постављен.