Пола века Српске школе „Свети Сава” у Ванкуверу

пише: Драгана Кузмановић Лекић

Педесет година деца српских породица у Ванкуверу уче свој језик у окриљу храма Светог Саве. Ове године школа која носи име првог српског архиепископа, просветитеља, учитеља, законодавца и миротворца обележила је пола века постојања.

Школа је основана с циљем да деца српских породица у Ванкуверу науче ћирилицу, савладају језик својих родитеља и упознају веру, историју и обичаје свога народа. Кроз њене клупе прошле су бројне генерације ученика, а деца која су је похађала у првим годинама рада данас у њу доводе своју децу и унуке.

Настава се одржава недељом, у просторијама храма. Уз језик и ћирилицу, ученици похађају веронауку и музичко, уче наше песме и обичаје и упознају историју свога народа и своје Цркве. Током године организују се и зимски и пролећни кампови, на којима деца проводе дане заједно у игри, песми и молитви.

Школа је током свих ових година била и место окупљања заједнице. У њеним учионицама расла су пријатељства која деца носе и дуго после последњег разреда, а међу родитељима су се родиле везе које су израсле у кумства. Тако је школа, чувајући језик, сачувала и нешто више од њега — осећај да овде, далеко од завичаја, постоји место где смо своји међу својима.

Јубилеј је обележен уз захвалност свима који су у раду школе учествовали: свештенству, чијим је благословом и бригом школа вођена кроз све ове године; учитељима који су после радне седмице припремали наставу за српске ђаке; родитељима који су децу доводили из свих крајева града; и бројним добротворима чијим је трудом и прилозима школа опстала.

С почетком нове школске године, школа позива родитеље да упишу своју децу и тако наставе оно што су претходне генерације започеле. Језик и вера се не наслеђују сами по себи — они се предају, из нараштаја у нараштај.

Беседа протонамесника мр Вука Милишића на банкету поводом јубилеја школе

Часни оци, поштована дјецо, учитељи, родитељи, бивши и садашњи ученици наше школе „Свети Сава”, драга браћо и сестре,

Данас, стојећи овим великим јубилејем, имам осјећај да бих се најбоље изразио кад бих поново био дијете. Какав је то одрастао човјек који бар на тренутак свијет не види дјечјим очима? Зато макар данас покушајмо да тако гледамо, јер ово јесте њихов дан и њихов јубилеј.

Прекрасну књигу „Мали принц” писац посвећује своме пријатељу Леону Верту, и то из неколико разлога:

– он му је најбољи пријатељ на свијету;
– он све разумије, па чак и књиге за дјецу;
– тренутно живи у Француској, гдје пати и гладује, па му је потребна утјеха;
– сваки од ових разлога веома је важан, али ако претходна три нису довољна, писац књигу посвећује дјетету које је та одрасла особа некада била.

У тој књизи, коју препоручујем сваком ко је (ако још увијек није) бар некада био дијете, писац нас подсјећа да се само срцем добро види и да је оно најважније очима невидљиво. Управо се то већ педесет година догађа у нашој школи. Можда би неко са стране видио само учионице, клупе, приредбе и часове. Али срцем се види нешто много веће.

Види се љубав која траје. Види се топлина једнога народа далеко од завичаја. Види се тиха жртва родитеља који су доводили дјецу да не забораве свој језик и своје коријене. Види се труд учитеља који су, стрпљиво као баштовани, његовали младе душе. Види се молитва која је невидљиво чувала ову школу током свих ових деценија.

Педесет година… Колико је само дјечјих корака прошло овим ходницима! Колико је осмијеха остало под сводовима овога храма! Колико је малих срца овдје први пут осјетило шта значи припадати — своме народу и својој Цркви! И можда је баш у томе тајна свега.

Лисица у „Малом принцу” каже: „Ти си заувијек одговоран за оно што си припитомио.” А ми смо овдје педесет година припитомљавали љубав, стварали везе које вријеме није могло прекинути, учили дјецу да није богат онај који много има, него онај који зна шта је вриједно и то чува у срцу.

Наша школа била је прва књига коју су многа дјеца завољела. Прва ћирилична слова, исписана дрхтавом руком. Прва рецитација. Прва Светосавска приредба. Први осјећај да припадају нечему већем од себе.

И зато су кроз њене учионице заједно ходали и Свети Сава, и Десанка Максимовић, и Чика Јова Змај, и Мика Антић, и многи, многи други.

Учили смо дјецу да у Змајевим стиховима препознају доброту и ведрину дјетињства, да у стиховима Мике Антића осјете љепоту младости, слободе и чистога срца, да из Десанкине „Стрепње” науче оно чувено: „Срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да.”

Током само једног недјељног сусрета наше дјеце догоди се читав један мали свијет: неко научи прво слово, неко први пут отпјева светосавску химну, неко стекне пријатеља за цијели живот, неко први пут осјети љепоту припадности заједници и снагу молитве.

Замислимо тек колико се тога лијепог догодило током пола вијека. Колико је овдје настало успомена које су генерације малишана понијеле дубоко у души. Колико је дјеце израсло у добре људе. Колико се овдје непримјетно обликовало оно најважније — људско срце, јер оно што човјек понесе из дјетињства остаје у њему читав живот, као тихо свјетло које га прати и онда кад све друго прође.

И можда ће дјеца једнога дана заборавити многе лекције и датуме, али неће заборавити осјећај који су одавде понијела. Неће заборавити мирис тамјана. Звук светосавске химне. Топлину учитељске ријечи. Осјећај да негдје припадају — а човјек без припадности је као дрво без коријена.

Зато је ова школа много више од учионице. Она је тихи чувар нашега памћења, мала свјетиљка која већ педесет година гори у овом далеком свијету и не да да се угаси оно најљепше у нама; мјесто гдје ћирилица није само писмо него траг нашега памћења, гдје дјеца уче да припадају своме народу, али и да поштују сваког човјека, којем год народу да припада. За нас су наша Црква и у њој наша школа дом далеко од домовине.

Један светогорски старац рекао је: „Све што није љубав — осуђено је на пропаст.” Управо зато ова школа и траје — јер је из љубави настала и љубављу опстала.

Данас се с благодарношћу сјећамо свих оних који су током ових пола вијека уградили себе у ово свето дјело — оснивача, свештеника, учитеља, родитеља, добротвора и свих тихих људи, чија жртва можда није увијек била видљива, али без које не бисмо били овдје гдје јесмо.

А нашој дјеци желим да у овој школи увијек проналазе радост, топлину и осјећај дома; да овдје науче не само слова и пјесме него и како се чува срце, како се воли ближњи, како се у исто вријеме остаје дијете, а постаје човјек; и да, гдје год их живот одведе, никада не забораве оно најважније — да се само срцем добро види.

Нека Господ благослови нашу школу, све њене учитеље и ученике, и нека љубав Божија настави да чува ово мјесто још много година.

Срећан и благословен јубилеј!