„Господе, Господе, погледај с неба и види, и посети овај виноград који засади десница Твоја”.
Ове речи изговорисмо на данашњој Св. архијерејској Литургији. У ствари, то су речи старозаветног псалмопојца (Пс. 79, 16). Наиме, он говори о винограду који је Бог пренео из Египта, изагнао је незнабошце, и засадио га. Направио је пут пред њим и засадио је корен његов и напунио земљу. Његова је сенка покрила горе, и његове гране (лозе) кедре Божије. И тај је виноград распростро чокоте своје све до мора, и до река своје младице. Но шта се десило? Виноград је пао. Господ је срушио ограду његову, и сви су, који путем пролазе, улазили у њега. (Пс. 79, 9-14).
Нешто слично налазимо и код Св. Пророка Исаије у његовој песми о винограду (Ис. 5, 1-7). Данашње Св. Јеванђеље такође нам говори о винограду, али и злим виноградарима (Мт. 21, 33-42). Шта је виноград Господњи? То је сав видљиви и невидљиви створени свет, од травчице у пољу, преко бисера у мору, анђелског света, и човека као круне стварања. У њему се види Премудрост Божија (Рим. 1, 20). Или како неко дивно рече: Природа је тајанствено Јеванђеље. У преносном смислу то је Црква Божија која обухвата све. Најпре старозаветна, коју je сачињавао изабрани народ. Но пошто он није сачувао тај виноград, ту Божију њиву, Божију грађевину, онда је Господ укључио све народе. Бог није могао да гледа да је ограда око винограда раскопана и да дивље звери улазе у њега. Основао је нови виноград у коме је, као Виноградар, засадио нови чокот, Сина Свога (Јн. 15, 1), из којег су изникле лозе, Свети Апостоли. Све лозе не доносе плода, не због чокота, него због нерада. Отац небески одсећи ће суве лозе и избацити напоље. А која рађа очистиће је да још више рода донесе (Јн. 15, 2). У том винограду ништа не бива без Сина: «...без мене не можете чинити ништа» (Јн. 15, 6). Како чусмо, зли виноградари не примају, слуге његове, ни Сина, па чак ни Господара. Зна да они нису ни власници земље, нити су садили виноград. Али у својој похлепи желе га присвоје. Као да слушамо грамзивог Ахава и Језавељу који узимају Навутејев виноград, убивши га (1 Цар. 21, 1-19). После свега што су учинили, побивши, дакле, слуге његове, а на крају и сина његовог, шта је предстојило Господару винограда него да злочинце смрћу казни, а виноград дâ другима који ће му давати плодове у своје вријеме (Мт. 21, 41). Сами Христови противници потврдише да тако треба да буде. Господ им вели да су они ти зли виноградари од којих ће се узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове (Мт. 21, 43).
Драга браћо и сестре,
Из ових Спаситељевих речи происходи да Бог неће допустити да се Његов виноград запарложи или уништи. Он ће наћи нове раднике за Свој виноград. Бог неће допустити да се Црква Његова уништи. А ко је може и уништити? Нико! Она је основана на руком неодсеченом камену Христу (Дан. 2, 45), којој ни врата паклена неће одолети (Мт. 16, 18). Јер је Он глава и темељ Цркве.
Много пута кроз двехиљадегодишњу историју Црква Христова изгледала је да је раскопан и почупан виноград; некад због њених противника а некад због немара њених служитеља. Али никад неће престати да буде виноград Божији где ће се точити ново вино, ново небеско пиће, то јест Његова Света и Пречиста крв. Људи нису ти који дају чокоту и лози животну снагу и сок, него Бог.
И ова дивна и пространа земља Канада је Његов виноград и Његов рукосад. Српска Православна Епархија канадска је Његов виноград. Зато ће бити моја дужност, заједно са братијом свештеницима и верним народом, да овај виноград оградим, окопак, оплевим, заломим сувишне заметке, одсечем суве лозе, сачувам од свих штеточина, видљивих и невидљивих. Односно да наставим рад мојих вредних претходника, Епископа и свештеника. А све то уз помоћ Божију, будући увек свестан речи Св. Апостола Павла: «Ја посадих, Аполос зали, а Бог учини на узрасте» (1 Кор. 3, 6). Другим речима, да продужим дело Св. Апостола, Св. Отаца и Мученика, који су пролили своју крв за тај виноград (Лк. 13, 34; Мт. 23, 34-35), следујући Господу своме који је стекао Цркву Своју крвљу Својом (Дела 20, 28).
Чујмо шта вели црквени песник за једног Св. оца: «Добри слуго верни, делатељу винограда Христова, ти си поднео дневну тегобу, ти си и дани теби талант умножио, и онима који су дошли после тебе ниси завидио...»
Драга братијо свештеници,
Чувајмо виноград који нам је поверен. Чувајмо своје душе и тела, те мале винограде, јер су они храм Духа Светога. Чувајмо душе поверених нам верника. За сваку ћемо дати одговор. Чувајмо виноград парохије, манастира, Епархије, целе наше Српске Православне Цркве. Чувајмо јединство њено. Јер смо сви ми удови једнога тела (Еф. 5, 30). Нема савршенијег јединства од Цркве Христове. То је рај, и не треба да тражимо други. Јединство Христа, као главе, са нама као удовима, и јединство Христа са Оцем и Духом, а и нас кроз њега, јесте тајна над тајнама. Такво јединство нећете наћи ни у једној религији. А то се јединство држи не кроз слово закона, суд, правду, него кроз љубав. Ако њу имамо, онда не треба да се плашимо раскола, поделе. Када будемо осетили да смо сви удови једнога тела, то је савршенство. Само тако примиће нас Господ у небески Јерусалим. Примимо и највећег грешника, јер је Христос дошао да спасе грешнике а не праведнике (Мк, 2, 17; Лк. 5, 32). Немојмо да завидимо онима који су после нас, па чак и у једанаести час, дошли да раде у винограду. Јер Господар винограда награђује по труду и усрђу, а не по дужини времена рада (Мт. 20, 1-16; 1 Кор. 3, 8). «Само егоиста може да завиди. Егоиста никада не може бити прави хришћанин. На егоисту не силази благодат Божија», како то рече велики духовник и подвижник нашег времена. Наш народ православни бринуо се и брине о свом винограду – Цркви, и његовим служитељима, како овде тако и у старом крају. Доказ су цркве и манастири. Ако се пак деси да нас неки и не воле, ми треба њих да волимо. Како рече Св. Максим Исповедник: «Према свакоме треба да осећамо такву љубав да будемо спремни да, њега ради, жртвујемо и свој живот». Ако има различитих људи по нарави и понашању, не треба да нас чуди. Цркви су потребни сви; и они који су преке нарави и који су благе нарави, као што је човеку потребно да једе слатку и киселу храну. Један другога допуњујемо. У грађевини имамо и грубог и финог отесаног камена. У свим својим невољама, добро би било да се увек сетимо Св. Пророка Мојсеја, који 40 година трпео, ко зна, можда два милиона непокорног народа. Па шта је опет рекао: «Али опрости им гријехе: ако нећеш, избриши ме из књиге своје коју си написао» (2 Мојс. 32, 32). Или Св. Апостола Павла. Kолико је имао невоља са хришћанима у Коринту, Галатији итд., па ипак жели да сам буде одлучен од Христа за браћу своју, сроднике по тијелу (Рим. 9, 2).
Драга браћо и сестре,
Божанска је заповест: «Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих...», и то с радошћу, а не с уздисањем (Јевр. 13, 17; 1 Сол. 5, 12-13). Нека би Бог дао да све недаће кроз које је наш народ прошао и пролази, буду на његово спасење. Или како рече Преподобни Пајсије Светогорац: «Добри Бог брине прво за наш други живот, па тек после за овај». Нека нам у свему помогну Св. Пророк Захарија, који је пролио своју крв праведну за старозаветни виноград (Лк. 11, 51), и Праведна Јелисавета, са својим сином, мучеником и пророком, Јованом Крститељем, највећим рођеним од жене (Мт. 11, 11). Боже наш, Оче, Сине и Свети Душе, сачувај овај виноград од сада па довека. АМИН!