Вече поезије и духовног појања у Отави

пише: Јелена Митрић, секретар хора храма Светог Стефана у Отави

Вече поезије Татјане Врећо и духовног појања хора храма Светог Стефана у Отави

У храму Светог Стефана у Отави, 3. октобра 2026. године, одржано је духовно-културно вече под називом „Вече поезије и појања”, посвећено поетском стваралаштву Татјане Врећо и духовном појању хора Цркве Светог Стефана из Отаве. Ово сабрање, проткано православном духовношћу, родољубљем и лепотом уметничког израза, објединило је песничку реч и духовну музику у јединствено сведочанство вере, љубави и наде.

Обраћајући се присутнима, Татјана Врећо поделила је лично сведочанство о духовним коренима свог стваралаштва, присећајући се речи своје баке које су још у детињству оставиле дубок траг у њеном срцу:

„Све је Божија промисао”, говорила је моја бака крстећи се пред иконом Светог Ђорђа. Била сам девојчица која није у потпуности разумела те њене речи, али су оне остале дубоко урезане у мени. Тада нисам знала да је тим речима посејала зрно духовности у моје срце, које је у мени расло, сазревало и водило ме кроз живот. И ова ноћ је за мене чин Његове доброте и љубави. Мој сусрет и сарадња са хором храма Светог Стефана нису ништа друго до Његова милост и дар, на чему сам Му неизмерно захвална.”

Ове речи на најлепши начин откриле су духовну нит која је прожимала читаво вече – веру наслеђену у породици, која сазрева у човеку и постаје темељ његовог животног пута и стваралачког израза.

Посебан печат почетку програма дала је Џенифер Дубелстен, која је на српском језику извела песму „Ти си све у моме свему”. Иако не говори српски језик, својим надахнутим извођењем посведочила је да лепота духовне поруке превазилази границе језика. Паљење свеће при завршетку извођења имало је посебну симболику – подсећање на светлост Божију која обасјава човеков пут.

Вече је окупило бројне љубитеље поезије и духовне музике, међу којима су били и представници Амбасаде Републике Србије и Амбасаде Руске Федерације, предвођени амбасадором Олегом В. Степановом.

Публика је имала прилику да чује десет песама из збирке Татјане Врећо „Најлепши божур у утроби расте”, док је хор храма Светог Стефана, под диригентском управом маестра Илије Дубелстена, извео пет духовних композиција. У том сусрету поезије и духовног појања, песничка реч отварала је простор личног преиспитивања, сећања и духовне чежње, док је хорска музика давала стиховима нову дубину, уздижући их ка молитвеном доживљају.

Симболика божура, дубоко укорењена у српском историјском и духовном памћењу, упућује на страдање, жртву, наду и обнову. Управо су те теме, препознатљиве и у православном духовном предању, представљале једну од главних спона између песничког стваралаштва и црквеног појања. Тако су се лична лирска исповест и саборни музички израз сјединили у сведочанство о непролазним вредностима вере и духовног наслеђа.

Посебну снагу завршници вечери дала је „Победна песма” Светог владике Николаја Велимировића, у чије су извођење били уткане и песничке слике из песме „Пепео”. Сећање на баку у молитви пред иконом Светог Ђорђа поново је повезало завршетак програма са његовим духовним почетком. Завршну строфу извела је девојчица Лена Трнинић, чија је соло интерпретација, праћена симболичним гашењем свеће, заокружила ово посебно вече.

Ово сабрање показало је да поезија и духовно појање, прожети истим стремљењем ка лепоти, истини и духовности, могу постати јединствен израз човекове вере и унутрашњег света. Истовремено, оно је посведочило значај црквене заједнице као места у коме се, поред богослужбеног живота, чувају и негују српски језик, култура, уметност и духовно наслеђе.

У времену када је очување духовног и националног идентитета један од важних задатака српског народа у расејању, овакви сусрети представљају драгоцен допринос саборности и повезивању поколења. Јер вера, песма и поезија остају живи сведоци духовних корена који човека повезују са Богом, својим народом и завичајем.